Šumski krpelji i bolesti koje prenose – kako se zaštititi?

Krpelji su paraziti toplokrvnih životinja, a ponekad  i čoveka. Šume i proplanci pružaju im dom, a ljudima koji ih posjećuju radi izletničkih užitaka ili zbog posla mogu načiniti neugodnosti. Značajni su jer mogu prenositi neke bolesti, no nasreću samo mali broj krpelja nosi uzročnike bolesti. Kako bi mogli što lepše i sigurnije odlaziti u prirodu, nije na odmet ponešto saznati o tim malim životinjama, o rizicima koje one predstavljaju za ljude i mogućnostima da se ti rizici izbegnu.

 

O krpeljima

Krpelji su člankonošci iz reda grinja. Dele se na dve velike porodice Ixodidae (tvrdi krpelji) i Argasidae (stajski ili meki krpelji). Za svoj razvoj i razmnožavanje trebaju obrok krvi, zbog čega povremeno žive kao paraziti na toplokrvnim životinjam (pticama i sisarima), kojima sisaju krv. Krpelji su rasprostranjeni široko u prirodi, a najčešće ih nalazimo u prizemnom sloju rubnih područja šuma, sloju grmlja i niskog rastinja, po šikarama i visokotravnatim staništima. Prilikom uboda preko sline mogu prenositi različite zarazne bolesti.

Razvojni ciklus

Krpelj u svom razvoju prolazi kroz tri faze: larva, nimfa i odrasli oblik (adult). Obrok krvi nužan je krpeljima u svakoj od razvojnih faza, te u toku svog života sisaju krv tri puta, na tri različita domaćina. Ženka se češće može sresti kao napasnik, jer samo ako se nasisa krvi može snesti jajašca. Veličina krpelja razlikuje se zavisnosti od razvojnog obliku: kao larva, veličine oko 1 mm, dok je odrasla ženka veličine 4-5 mm. Nasisana krvi velika je kao zrno graška. Živi oko godinu dana, no može doseći starost i od pet godina.
 

Kretanje

Krpelj ima mali radijus kretanja, a udaljenost koju može prijeći zavisi od razvojnog oblika. Odrasli se može prošetati nekoliko metara u širinu u potrazi za hranom. Krpelj svoju žrtvu ne traži aktivno kao npr. komarac – žrtve moraju pokupiti njih. On se popne na vršak trave ili grančice grmlja i tu nepomično čeka da se približi žrtva. Kada životinja ili čovjek dotakne krpelja, on se svojim nožicama zakači i pređe na njih, te traži povoljno mesto na telu gde se mogu svojim oštrim rilcem ubosti u kožu i sisati krv.

 

Za aktivnost krpelja vrlo je važna temperatura i vlažnost zbog čega imaju svoju sezonsku aktivnost - najbrojniji i najaktivniji su u proleće i početkom leta. Mogu se susresti i u jesen, ali znatno ređe. Krpelji se zaraze prilikom hranjenja na šumskim životinjama, a zarazu mogu svojim ubodom preneti i na čoveka ako se on nađe u njihovom prirodnom okruženju. Uzročnici bolesti prenose se sa zaraženog krpelja i na nove generacije pa su stoga krpelji, osim prenosioca i rezervoari uzročnika.

 

U našim krajevima se najčešće susreću tzv. šumski (šikarni) krpelji vrste Ixodes ricinus. Najaktivniji su u proleće i rano leto u najjačem letu se povlače i praktično ih nema, te se u jesen u manjem broju opet pojavljuju. U hladno godišnje doba krpelji se ne susreću, osim ako je zima topla i bez snega.

 

U Srbiji bolesti koje mogu prenositi šumski krpelji su:

 

1. Krpeljni meningoencefalitis

2. Lyme borelioza

3. Erlichioza

 

To su tzv. bolesti prirodnih žarišta jer je njihovo pojavljivajne zavisi od prirodnog staništa prenosioca (krpelja), te se pojavljuju samo na određenim područjima. Najizloženiji su im ljudi koji profesionalno borave u prirodi, planinari, rekreativci, deca polaznici škole u prirodi, izletnici.

 

Opšte mere zaštite od krpelja

 

• U prirodi je poželjno hodati obleženim stazama (i od žbunja očišćenim!). Izbegavajte nepotrebno provlačenja kroz grmlje, ležanje na tlu, odlaganja odevnih predmeta na grmlje.

 

• Nosite prikladnu odjeću: dugih rukava i nogavica, svetlih boja (krpelj se lakše uočava), te zatvorenu obuću. Krpelji se lako prihvate na odjeću od materijala s dlačicama (vuna, flanel) pa takvu odeću treba izbegavati kod odlaska u prirodu.

 

• Koristite repelentna sredstva koja odbijaju krpelje i sprečavaju njihovo hvatanje na čoveka. Otkrivene delove tela i odeću valja poprskati (ili premazati) nekim od repelenata, (trajanje odbojnosti traje 4 do 6 h)

 

• Pri povratku iz prirode presvucite odeću i pažljivo pregledajte celo telo (uz pomoć druge osobe radi neuočljivih delova tela). Važno je pregledati mesta gdje je koža najtanja (pazuh, ispod dojke, oko pupka, prepone, na glavi i iza uha). Kod dece će se često naći na glavi – to je zbog toga što je dete nisko i više se igra u travi nego odrasli, pa lakše pokupi krpelja sa glavom odnosno gornjim delom tela. Eventualno otkriveni krpelj se što pre odstranjuje s kože.

 

Šta učiniti sa krpeljom koji se učvrstio u koži?

Uklanjanje krpelja je najvažnija preventivna mera ako se krpelj već učvrstio na koži. Važno je krpelja ukloniti što pre - rizik od infekcije je veći što je boravak krpelja na telu duži. Dobro je znati da krpelj nakon što dospe na domaćina, oko 6 h traži mjesto za hranjenje, neko vrijeme buši kroz kožu, te je potrebno da najmnanje 10 h sise da bi ta osoba bila zaražena. To ukazuje da ima vremena za delovanje pre nego krpelj prenese zarazu. Krpelja je lakše odstraniti u prvih nekoliko sati nakon uboda. Treba ga izvaditi celog, skupa sa rilcem (hipostomom) kojim se drži u koži, što nije uvijek lako jer rilce ima po sebi više nizova sitnih zubića usmerenih u suprotnom pravcu od uboda.

Postupak:

nemojte na krpelja niti okolnu kožu nanositi nikakva sredstva (premazivanje uljem, petrolejom, lakom za nokte i sl. uzrokuje grčenje krpelja te pojačano izlučivanje sline, što može uvetovati i ubacivanje veće količine virusa i bakterija u organizam čoveka ako je krpelj inficiran.

• uhvatite krpelja pincetom dezinficiranom alkoholom ili opaljenom plamenom, neposredno uz kožu (na mestu gdje usni aparat krpelja ulazi u kožu).

• budite smireni i ne žurite

• laganim povlačenjem u više smerova polako izvucite krpelja iz kože

• ne povlačite naglo, ne stiskajte niti ne gnječite krpelja!

• Nakon odstranjivanja krpelja mesto uboda (i ruke !) dobro operite sa vodom i sapunom, te dezinficirajte

• Ukoliko u koži zaostane rilce, koje se prepoznaje kao sitna tamna tačkica, treba je odstraniti sterilnom iglom. Ukoliko to ne uspe, nije potrebna hirurška intervencija jer se ništa naknadno neće dogoditi (ono će se resorbirati ili će ga koža „odbaciti“).