Sindrom nepažnja

Sindrom nepažnja - hiperaktivnost (prekomerna aktivnost), razvojni je poremećaj koji se iskazuje nepažnjom, impulsivnošÄ‡u i hiperaktivnošÄ‡u. Takva hiperaktivna deca mogu i roditeljima i  učiteljima zadavati mnogo brige i zahtevaju dodatnu pažnju i tretman.

 

Poremećaj se najčešÄ‡e otkriva kad dete krene u kolektiv, posebno u školu. Vrlo je učestao, i smatra se da se pojavljuje u 3-5% dece školske dobi. Najmanje je četiri puta češÄ‡i kod dečaka nego kod devojčica. U stranoj literature naći ćemo naziv ADHD (Attention Deficit Hyperactivity Disorder – poremećaj pažnje i hiperaktivnost). Još uvek su u upotrebi i termini koji su se ranije koristili, i to: minimalna cerebralna disfunkcija, ADD (Attention Deficit Disorder- poremećaj pažnje) i ADDH (Attention Deficit Disorder with Hyperactivity- poremećaj pažnje sa hiperaktivnošÄ‡u).

 

Što uzrokuje pojavu opisanog sindroma?

Uzrok nije u potpunosti jasan, no naučno-istraživački rad u sveta ukazao je na sledeće moguće činioce u nastanku poremećaja: genetski činioci, promene u metabolizmu mozga (dopamina i noradrenalina), različita oštećenja mozga, psihosocijalni činioci (rani gubitak ili odvajanje od majke, zlostavljanje, psihička bolest roditelja). Osim navedenog, često se u vezu sa poremećajem dovodi i alergija na salicilate (npr. Aspirin) i aditive hrane, promene u metabolizmu šećera, konstitucionalna potreba za većim dozama vitamina i minerala, preterano gledanje televizije, play-station i dr. Važno je upozoriti da uticaj tih činioca nije naučno dokazan.

 

Koji su vodeći znakovi i simptomi?

Znakovi (simptomi) koje obolelo dete pokazuje uglavnom se mogu svrstati u tri grupe:

POREMEĆAJ PAŽNJE: dete ne posvećuje pažnju detaljima ili pravi greške zbog nemara, teško održava pažnju čak i u igri, ne sluša ni kad mu se direktno obraćate, ne prati upustva i ne dovršava zadatke, teško organizuje zadatke i aktivnosti, gubi stvari i zaboravno je, spoljni uticaji ga lako ometaju.

HIPERAKTIVNOST: često trese rukama i nogama ili se vrpolji, ustaje u razredu ili negde drugde gde se očekuje da ostane na mestu, preterano trči ili se penje, retko je mirno i tiho se igra, često je u “pogonu” ili kao da ga “pokreće motor”, preterano priča.
IMPULSIVNOST: “istrčava” sa odgovorom pre nego što je dovršeno pitanje, teško čeka na red, često prekida ili ometa druge.
Valja imati na umu da je sve ovo i deo normalnog dečijeg ponašanja, naročito u ranijom dobu. Rastom i razvojem detetova sposobnost samokontrole i koncentracija raste, te je ovakvo ponašanje sve manje prisutno. Tek kada dete ovakvim ponašanje odstupa od svojih vršnjaka može se govoriti o poremećaju. Kako se navedeni simptomi mogu povremeno, pojedinačno ili u zavisnosti od situacije ili razvojne fazi mogu pojaviti u kod gotovo sve dece, da bi se postavila sumnja na ADHD potrebno je pojavljivanje simptoma kroz 6 ili više meseci, njihova pojava prije sedme godine života, pojavnost u dva ili više okruženja (npr. kuća i škola) te i popratni nezadovoljavajući uspeh u školi.

 

Što trebaju učiniti roditelji?

Roditelji, navikli na svoje dete, najčešÄ‡e ne mogu objektivno procijeniti njegovo ponašanje. Zato sumnju na hiperaktivnost a potom i dijagnozu postavljaju stručnjaci koji rade s decom. Tu se pogotovo misli na lekare školske medicine koji već na pregledu za upis u prvi razred osnovne škole postavlja sumnju te upućuje dete na obradu sa ciljem isključenja drugih bolesti ili poremećaja koji mogu dovesti do ovakvih simptoma. Lekar školske medicine timski, sa stručnom službom škole, nastavnikom i roditeljima, ukoliko je potrebno, donosi odluku o primerenom obliku školovanja deteta.

 

Kako će se takvo dete uklopiti u školu?

Postupci delovanja na ponašanje primenjeni u školi i kod kuće bitan su dio informacija o hiperaktivnom detetu. Oni uključuju jednostavne aktivnosti koje valja stalno provoditi:

a) postavljanje jasnih i jednostavnih pravila,

b) nagrađivanje i za mali uspjeh,

c) vođenje dnevnika aktivnosti,

d) prekidanje aktivnosti koje zahtevaju dugotrajno mirovanje učenika aktivnostima koje omogućuju kretanje,

e) izbegavanje kažnjavanja, pogotovo telesnog.

U tretmanu te dece koriste se ponekad i lekovi, najviše iz grupe psihostimulatora, a nezaobilazno mjesto ima i psihoterapija. Uticaj ovog poremećaja na život deteta, porodice  a onda i celo društvo je dalekosežan. Takvo dete prekidanjem i ometanjem aktivnosti i/ili igre drugih može iritirati vršnjake, što može dovesti do odbacivanja, a to može pogodovati još većoj nesigurnosti, niskom samopoštovanju i sklonošÄ‡u depresiji. Zbog svega navedenog hiperaktivnoj deci treba pomoć kako bi mogla u potpunosti ostvariti svoje životne potencijale, te u najvećoj mjeri proživeti detinjstvo i mladost bez nepotrebnih stresova.